Koliko će se još zanemarivati vršnjačko nasilje? Vreme je za usvajanje “Aleksinog zakona” 

Mnogi problemi se danas “guraju pod tepih”, a jedan od gorućih je definitivno vršnjačko nasilje kome se i dalje ne posvećuje dovoljno pažnje u javnim debatama. Postoje brojne priče vezane za ovu temu koje su zanemarene, pa smo odlučili da vam približimo jednu od njih. 

Tinejdžerka iz Beograda, koja je želala da ostane anonimna, ispričala je za Honos svoje neprijatno iskustvo u školi, koje je, nažalost, trajalo godinama. 

“Došla sam u prvi razred osnovne. Radovala se školi, kao i upoznavanju novih prijatelja. Ali sve to se ubrzo promenilo. Naime, sledećeg dana dovela me je mama u školu i sve je bilo u najboljem redu, do velikog odmora. Na velikom odmoru prišla je do mog stola devojčica koja prvog dana nije želela da mi pruži ruku i bacila sve stvari sa njega. Ostala sam sam zatečena i nije mi bilo jasno šta se tog momenta uopšte dogodilo”, priča ova mlada devojka. 

Ona kaže da je mislila da će se na tome i završiti, međutim, i sledećeg dana se isto dogodilo. Kao i narednih meseci. 

“Odlučila sam da kažem mami kao i učiteljici, ali to nije imalo efekta. Nikada neću zaboraviti učiteljicinu rečenicu koju je uputila mami i meni: ,,Ma pustite to, dečija posla’’”, priča ona. 

Ona navodi da je imala osećaj da to nikog, osim njene porodice, i ne zanima. Ističe da je reč o “problematičnoj” devojčici I da joj ona tokom godina nije bila jedina meta. Kako kaže, terorisala je sve za koje je procenila da su slabiji od nje. 

“Dolazi peti razred I telefoni na dodir postaju popularni, a ja sam postala jedna od korisnica istog. Dozvoljavala sam svima da se igraju, slikaju. U jednom momentu ta devojčica prilazi mojoj drugarici i otima joj telefon iz ruke i razbija ga o zemlju. Počela sam da plačem, bilo mi je dosta”,priča ona. 

Nakon ovog incidenta, sa mamom je otišla kod razredne, direktora i psihologa, ali, kako ističe, naletela je na zatvorena vrata.  

“Čak mi je rečeno i da sam razmažena. To me je potpuno prenerazilo”. 

Sledeći korak je bio drugi psiholog koji joj je dosta pomogao. 

“Počela sam da ignorišem sve, a i da treniram. A onda se ponovo dogodio incident. U sedmom razredu fizički me je napala gde sam je, nećete me osuditi, udarila. i tu sam ispala kriva. Trpela sam sedam godina i na kraju ispala kriva”, ispričala je za Honos ova devojka. 

Sada, sa distance, poručuje da je najveći problem bio zapravo odsutstvo sistema koji je trebalo da u startu reaguje i zaštiti je, jer, kako ističe, sve to je uticalo i na njenu psihu, osećanja, samopouzdanje– a na kraju moglo je i fizički da se desi nešto mnogo gore. 

A takvih slučajeva, nažalost, nije malo. Zato je ponovo trenutak da se upitamo – šta se događa sa “Alesinim zakonom” koji je nazvan po dečaku iz Niša koji je bio zanemaren i maltretiran od strane vršnjaka i zbog čega je oduzeo sebi život.  

Ovaj set zakona koji bi strože kažnjavao vršnjačko nasilje i one koji ga zataškavaju napisala je Dragana Ćorić, docentkinja na Novosadskom univerzitetu, zajedno sa još nekoliko studenata 2015. godine, četiri godine nakon što je dečak iz Niša, Aleksa Janković, izvršio samoubistvo zbog vršnjačkog nasilja u školi. Niko od odgovornih lica nije kažnjen zbog ovog događaja. 

Nacrt „Aleksinog zakona“ nastao je na inicijativu njegovih roditelja, kako bi preventivno sprečio da se slične stvari dešavaju u budućnosti. Međutim, on i dalje čeka na usvajanje.